another child that grew up too fast.

Ja sam Teodora. Volim svoje ime, ali više volim da me zovu po nadimku (Dora, Tea ili Ozera). Imam 15 godina. Živim u Srbiji, preciznije u Čačku, kog volim više od bilo kog grada. Obožavam ljude odavde. Iako ima mnogo loših ljudi, ja se uvek zalepim za dobre. Prosto ne volim ljude koji su negativni i dvolični i užasni. Sa svima koje poznajem sam u okej odnosima, ali tu je grupica sa kojom volim da provodim najviše vremena.
Pored njih, imam dosta ljudi sa interneta koji su mi previše dragi. Mnogi nisu iz Srbije i ne znaju srpski, pa uz njih usavršavam engleski.
Volim lizalice, koka kolu, mašnice, krofne, sove, pse, mačke, čokolade, jogurt, haljinice, šlompave majice, cigarete, fotografiju, knjige, retro stil, muziku, martinke, čudne ljude, čudna mesta, Hari Potera, Doktora i Šerloka.
Knjige, muzika i filmovi mi pomažu da pobegnem od realnosti.
Mrzim stvaran svet. Više volim da živim u snovima.
Ponekad se to čini kao prava stvar. A ponekad zna da zaboli, zato što shvatim da se to stvarno ne dešava.
Kad porastem, volela bih da budem KENGUR.
...
Ustvari, ne bih volela da odrastem. Volela bih da zauvek ostanem u petnaestoj.

Nismo se tražili, samo smo se našli…
A sada tako nađeni kao da se opet tražimo.
Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti…
Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima…
I spoznaja da smo tu negde.
Tako blizu, a tako daleko…

Ali ustvari se čuda dese...

Mašta me je upropastila. Uvek sam uz likove smišljao karaktere, boju glasa, male navike i omiljene pisce, i nikad se to nije poklopilo sa njihovim pravim osobinama. Uvek sam ljude zamišljao boljim nego što jesu, i tako sam nekako i prošao...

Uništilo me zaista.
Ali i dalje se nadam da će ipak sve biti kao što je u mojoj glavi.
Kao nekada.

Nikad sebi neću oprostiti što sam dozvolila da nekome potpuno verujem. Ne baš potpuno, ali najviše od svih. Nikad njoj neću oprostiti što je uradila ono što najviše mrzim i što je nestala.
Osoba koja . . . osoba sa kojom sam pričala o svemu. I kad kažem svemu, zaista mislim na to. O glupostima kao što su ocene i lekcije u školi, o stvarima koje čujem o nekome, o momcima, o glumcima, knjigama, filmovima, serijama, o problemima i razlozima, o njima, o ... oh well. Osoba koju sam jedva čekala da vidim i izmišljala načine da se vidimo preko nedelje, zato što mi je bila potrebna. (Zato što sam navikla da je viđam svaki fucking dan u školi). Osoba sa kojom nisam morala ni reč da progovorim, a znala bi šta treba da radi. Osoba koja je uvek bila tu da me zagrli kad mi je teško. Osoba koja mi je davala mnoge glupe, ali i veoma pametne savete. Osoba koja . . . koja mi je jednostavno bila najbolji prijatelj.
A sada . . . šta je sada?
Kad je ne viđam i ne mislim mnogo na sve to, ali kad je vidim i kad me ni ne pogleda ili kaže ćao, a kamoli se pozdravi sa mnom, ... prosto se slomim. Ne znam gde se nalazim i sve što želim je da to prestane, da se sve vrati na staro.
Jednostavno mi treba moja najbolja drugarica. Jednostavno želim da sve bude kao pre. I boli, jer znam , ... ne znam. Ne znam. Sve mi je ... puh. Ne znam ni sama.